Izjava Saleta Leri Flinta iz knjige Bigzonomikon

Izjava Saleta Leri Flinta
I opet vam kažem,s vašom izjavom možete d’obrišete dupe.Držite me u buvari koliko ’’oćete,osudite me,ubijte me ako ’oćete,da bi dobili žrtvu kojom ćete održavati iluziju koju nazivate pravdom,ali ne mogu vam reći ništa više od onoga što sam već rekao,jbt. Ništa nisam dod’o,ništa slag’o,a ako je nešto ostalo nejasno,to je zbog oblaka užasa koji se nadvio nad moj zgranuti razum- i zbog sve one jeze koja se nadvila nadamnom.
Ponavljam,ne znam šta je s Ivanom,mada se nadam da sada mirno počiva negde,ako je to ikako moguće.Istina je da smo 5 godina svirali u tom BIGZ-u,i da sam učestvovao u pravljenju strašno jebeno dobrog mjetala.Ne poričem da smo nosili instrumente,kablove,pedale i ostala sranja,to šta više potvrđujem; jer sve te stvari su igrale ulogu u onoj jedinoj groznoj sceni koja će ostati kao nožem urezana u moja pomućena sećanja.Ali o onome što je usledilo, i žašto su me našli sledećeg jutra samog i ošamućenog na ulazu u zgradu BIGZ-a,moram i dalje tvrditi da ne znam ništa,izuzev ovoga što sam vam već nekoliko puta rekao.Kažete nema nijednog mesta koje može da posluži kao scena za ovo sto sam izjavio,e pa ima.Zgrada BIGZ-a.Zašto se Ivan nije vratio,to samo on ili njegova senka – ili nešto bezimeno što ne mogu opisati može da vam kaže.
Kao što sam rekao,dugo imasmo probe u tom BIGZ-u,u kom ima brdo studija,gde mo’š se izgubiš dok pljuneš.Sećam se da me podišla jeza kad sam prvi put ušao u lift,jebem ti sunce žarko.Ne znam koji nas je kurac terao da te noći imamo probu,a poslednje što sam očekivao je bilo to što nas je zadesilo.U moju dušu se urezala slika tej ejdne scene,koju ću pamtim dok sam živ.
Studio je bio na sedmom spratu,u zamračenom delu hodnika,kroz koji ni pacovi ne smeju proći bez da provere jel bezbedno.Na sve strane je bilo znakova zanemarenosti i oronulosti i mene je, izgleda ,opsedala misao da smo Ivan,ostali i ja,jedini koji se tamo nalazimo.Nad hodnikom ,slabašna svetlost je virila kroz ubitačna isparenja gandže i dima koja su se izlivala iz nečuvenih katakombi koje su izigravale studija na tom spratu i pri toj svetlosti sam mogao da razaberem odvratne nizove gnusnih grafita,govana i mahovine,sve to polusrušeno i zaraslo u paučinu,umrljano pišaćkom,vlagom i pitaj boga čega sve još.
Prvi jasni utisak mog vlastitog prisustva u ovom strašnom nekroBIGZ-u odnosi se na trnutak kad sam zastao dispušim pljugu ispred izvesnog,napola sjebanog ulaza u klonju.Tad sam primetio da imam baterijsku lampu u džepu.Nismo izgovorili ni reč,jer smo se spremali da žežemo žestok mjetal i bez oklevanja udarismo po džn džn-u.Nakon probe,ispijenih 3-4 krmače jelena,završismo žestoku svirku i krenusmo kući.Ekipa ode,ostasmo Ivan i ja da čekamo busa,međutim u jednom trenutku, Ivan itvali da je zaboravio kabl.E u kurac,aj nazad.
Na ulazu u BIGZ,mi reče. ’’Aj brate neka ja ću,sačekaj me ovde’’, rekao je,’’ bedak da se i ti cimaš do gore’’.Još uvek mi u sećanju odzvanjaju ove reči i još uvek se sećam svog protivljenja.Izgleda da mi bio bedak da ide sam,reko da mu pravim društvo u onim katakombama,no insistirao je d’ide sam.Ušao je u taj lift i krenuo gore.Još za tren sam mogao da čujem struganje sajle lifta,ali zvuka nestade.Bio sam sam i čekao sam.
Neprestano sam gledao na sat,jer jebote,otićiće mi noćni,šta ću onda.i grozničavo,zabrinuto čekao ortaka,ali njega nije bilo.Tada ga pozvah i iz moba dopre slabašno krčanje i ja pozvah svog ortaka napetim glasom metalskim.Ma koliko da sam stepeo,ipak sam bio nespreman na reči koje su doprle do mene,tako uplšene i drtave,kakve nikad nisam čuo,da sam momentalno malo pišnuo niz nogavicu.On koji je tako mirno ušao u lift,sada me je zvao odozgo drhtavim šapatom,strašnijim od najgoreg vriska:
’’Brate jebote!Kad bi samo video ono što ja gledam!’’
Nisam mogao da odgovorim.Mogao sam samo da čekam da nastavi.Tada se opet čuo izbezumljeni glas.
’’Sale Leri Flintu,jebote,to je grozno-čudovišno-neverovatno.Ja sam zgranut!’’
Ovoga puta glas me nije izdao i sasuh u slušalicu bujicu pitanja.
’’Šta je?Šta je?Instrumenti?Pacovi?Bubašvabe?’’
Još jednom začuh glas ortaka svog,još uvek promukao od straha,ali sada već,izgleda sa prizvukom očajanja.
’’Ne mogu ti reći,brate!To je potpuno nezamislivo,ja sam zgranut,ne usuđujem se da ti kažem,nema čoveka koji to može saznati i ostati živ!’’
Opet tišina,izuzev mojih sada već paničnih pitanja.I tada,Ivano glas,na vrhuncu još većeg zaprepašćenja:
’’Sale brate!Kumim te Bogom,smesta beži!BEŽI!!!Brzo,ostavi sve i beži odavde,to ti je jedini spas!ŠIBAJ BREEE!!!NE TRAŽI DA TI OBJAŠNJAVAM BEŽIIII!Kidaj bre jebote!’’
Pribrao sam se malo i povikao da dolazim gore,ali na ovo,glas mog ortaka se pretvorio u krik krajnjeg beznađa.
’’NEEEE!!!!!Nemoj!Ne razumeš!Prekasno je!Beži jebote!’’
Pokušavao sam da ga ne poslušam,da se popnem,ali sledeći njegov šapat zatekao me je još uvek nepomičnog,okovanog potpunim užasom.
’’Sale brate,požuri...Ne vredi moraš ići,bolje jedan nego dvojica...’’
Ovde Ivanov šapat naraste do krika.
’’Prokleti bili ti pakleni,samo naviru.U KURAC!!!KIDAJ!KIDAJ!!!KIDAAAAAJ!!!!’’
Posle toga nastala je tišina.Ne znam koliko sam dugo stajao tako,mucajući,dozivajući.
I tada dopre do mene vrhunski od svih užasa,neverovatna,nepojmljiva,upravo neizreciva stvar.Kažem dugo sam tako čekao nakon što je Ivan vrišteći izgovorio poslednje očajničko upozorenje i samo su se moji krici sada čuli.Ali posle izvesnog vremena opet se nešto čulo u slušalici.Opet sam ga dozvao.’’Ivane,jesi li tamo?’’ i u odgovoru čuo sam ono što je nadnelo oblak užasa nad moj razum.Ne pokušavam da objasnim tu stvar,taj glas,niti se usuđujem da pokusam da ga opišem,jer pri prvim rečima sam izgubio svest i ničega se ne sećam sve do trenutka kad sam se probudio u urgentnom.Da li da kažem da je glas bio dubok,potmuo,grolujuć,udaljen,vanzemaljski,neljudski,bestelesan?Šta da kažem?Koju posluku porat?To je kraj mog doživljaja i kraj moje priče.Čuo sam ga,dok sam stajao tamo kod ulaza u BIGZ,čuo sam ga kako izvire iz slušalice.
Evo šta je rekao.
’’Budalo,Ivan je MRTAV!’’

Gavran

Od kada si sinoć odletela s drugim,
naše gnezdo,prazno je,
ostalo je možda još pokoje pero,
ali to je sve moj Gavraneeeee.


Sećaš li se onda kad smo nebom leteli,
hleb od golubova otimali,
svaka krošnja,svaki krov,svaki park je bio naš.
O,zašto si zašto,odletela sad baš.

Naša deca su gladna,čuješ,gladna su.
Još jedno jaje se izleglo,tu na Lukasu.
A tebe nema,ptičurino,nema te,
kako će tvoja deca bez tebe.


Gavrane Moj,da živiš 300 godina ti
žele ti žele,drugari iz jata,tvoji.